dr Damir Matušćak

Damir Matušćak (40) rođen u Šidu, živi i radi u Novom Sadu kao lekar u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć. Pored zahtevnog posla on je izabrao i zahtevan hobi… Damir je maratonac.

Kako je zavoleo trčanje, o samim počecima, ciljevima, stavovima, podršci porodice za #zivotuprolazu kaže:

-Zavoleo sam ovaj sport, još kao dečak u osnovnoj školi, a trčanje se nekako nametnulo kao idealna aktivnost. Nakon što sam prestao da se bavim rukometom tražio sam rekreativnu aktivnost za koju nisu potrebni zahtevi .(u smislu sale, opreme, zakupljivanja termina, ekipe i slično). Potrebni su bili samo volja i jedan par patika. Imao sam oboje ! Od tada #trčanje-je-sastavni-deo-mog-života.

#damirmatuscak
„Rukomet je bio moja velika ljubav. Još od osnovne škole i mladjih kategorija RK Radnički iz Šida, pa sve do kraja studija, nisam mogao da zamislim svakodnevnicu bez treninga, utakmica, rukometnih turnira. Uz rukomet sam sazrevao i fizički i psihički u osobu koja voli sport, druženje i takmičenje. Sve to nastavilo se i kroz trčanje, ali na jednom drugačijem nivou“.

Naravno, nisam odmah trčao maratone. Najpre sam se trčanjem bavio iz čistog zadovoljstva i osećaja slobode koje mi ono pruža. Kada izađete ujutru, tek što svane, na stazu i kada krene trčanje zaboravite na sve svakodnevne probleme.(na slike sa posla i najteže moguće pacijente). U toj situaciji imate ispred sebe stazu, a u mislima korake, tempo i disanje. To su stvari o kojima razmišljate. A kada se vratite kući, nakon istezanja i tuširanja, osećate se kao nov čovek… Spremni za hvatanje u koštac sa privatnim i profesionalnim izazovima. I to je u stvari suština cele priče – objašnjava Damir.

Damir Matušćak na maratonu u Moskvi!
Москва, Русија

Tek nakon nekoliko godina trčanja, u razgovoru sa prijateljima i porodicom, nekako se nametnula tema o učešću na trkama. U početku su to bili polumaratoni, distance od 21,1 km , a nakon toga i maratoni 42,2 km.

Kako se pripremaš za maratone?

Priprema za maraton je dugotrajna i nimalo laka. Evo i posle ovoliko godina trčanja, priličan je izazov pripremiti se za trku od 42.2 km. Postoji plan priprema koji u mom slučaju traje 4 meseca i koji podrazumeva 4 ili 5 treninga nedeljno. Iako sam amater, treninge i pripreme shvatam veoma ozbiljno jer su napori izuzetni, a mogućnost povređivanja visoka. Uz sve to, ni malo nije lako uskladiti profesionalne obaveze , rad u smenama, noćni rad, privatan život, porodicu i treninge.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је Trening...-Beogradski-Kej-_-6am-Novi-Sad-Srbija-1024x1024.jpg
#zivotuprolazu

Treniram uglavnom rano ujutru. Između 5.30 i 6.00 časova sam na stazi i u zavisnosti od faze priprema. Trčim dok ne obavim planirano za taj dan. Nekada sam kod kuće već u 6.30 ili 7.00. Nekad trčim i do 10 časova (srećom, to je veoma retko).

-Da li porodica učestvuje u tvojim pripremama u izboru gde ćeš i kada trčati?

Bez podrške porodice, a tu najpre mislim na suprugu, ništa od ovoga ne bi bilo moguće. U pitanju je svakodnevna podrška, organizacija svakodnevnih aktivnosti i treninga. Ali i moralna potpora, koja je isto toliko važna, ako ne i važnija. Kada god možemo na trke idemo zajedno. Pošto su ćerkice male, to je uglavnom po Srbiji ili regionu. Odlazak na velike svetske maratone podrazumeva, za sada malo drugačiju organizaciju. Tu moram da napomenem i podršku brata koji je uz mene kada god može“.

– Kao lekar u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć Novi Sad, radiš visokorizičan i naporan posao. Da li trčanje maratona ima svoje rizike?

-Naravno da ima. Ali tu bih najpre istakao važnost adekvatnog odmora nakon treninga ili smena na poslu. Ali i činjenicu da sam ja po profesiji lekar koji se bavi urgentnom medicinom, a maratonac sam iz hobija.

Tako da, nema forsiranja preko granica izdržljivosti. Nema dostizanja nekih nerealnih vremena po svaku cenu. Nema potrebe za povećanjem rizika od povređivanja. Slušam svoje telo i poznajem svoje granice. Na taj način pristupam i treninzima i trkama. Možda je ovo dobra prilika da se zahvalim rukovodstvu ZZHMP u Novom Sadu, direktoru i načelniku na podršci i razumevanju. Bezrezervnom podrškom praktično mi sve ovo i omogućavaju (u smislu organizacije odsutva sa posla, zamena smena i korišćenja godišnjih odmora). Da biste otišli na maraton u Berlin, Atinu, Moskvu, morate biti odsutni sa posla najmanje 5 ili 6 dana. Drago mi je što se to u Zavodu prepoznaje. Raspored smena nikada nije bio prepreka za moje učešće na nekoj trci.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је живот-у-пролазу-1.png

Maraton je sport izdržljivih i disciplinovanih i upornih ljudi. Da li se i privatno vodiš time?

Da, moglo bi se reći da je tako. Definitivno nisam neko ko lako odustaje, šta god da je u pitanju. Pre ili kasnije, dođem do cilja.

Дубровник, Хрватска

Pošto trčanje maratona traje dugo vremenski i naporno je, o čemu razmišljaš dok trčiš, kako održavaš svoj fokus?

U trku se ulazi sa određenim planom. Prati se tempo. Čini se sve da se taj plan ispoštuje.Da se određenom brzinom i u određenim vremenima, prolaze intervali na samoj trci. Prilagođavanje uslovima na dan same trke i improvizacija su normalna stvar, dakle dobar deo trke radim matematiku. Ostatak vremena trudim se da uživam u trci, u ambijentu.

-Na svakoj maratonskoj trci u svetu trase trčanja se pažljivo biraju. Uvek su zanimljive. Interakcija sa publikom i volonterima duž staze je uvek prisutna.To su stvari koje se namerno tako organizuju. Upravo da bi trkačima bilo lakše da prebrode fizički, ali mnogo više psihički napor. Uvek su mi u mislima roditelji, supruga i deca. Oni su obično svi zajedno na dan moje trke. Prate je uživo na televizoru ili prate moja prolazna vremena na internetu iz kilometra u kilometar. I brat koji skoro uvek putuje samnom i koji je negde oko cilja. Vreba mesto na tribinama kako bi snimio moj prolazak kroz cilj.

Koji ti je maraton najdraži?

Najdraži maraton je, bez premca, prvi, originalni maraton. Maraton od koga je sve počelo… Maraton koga je, prema predanju, istrčao grčki vojnik Filipides. Trčao je od maratonskog polja na kom se odigrala bitka pa do Atine… Noseći vesti o pobedi svoje vojske. Poseban je osećaj biti tamo! Trčati tom autentičnom rutom, upravo od poprišta bitke pa do centra grčke prestonice. Do čuvenog mermernog Panatinaiko stadiona podno Akropolja. Duž cele rute od maratonskog polja. Prvo uz more, zatim kopnenim delom preko planina i spuštanje kasnije do Atine. Lokalno stanovništvo slavi maraton, živi za taj dan. Oni su duž cele rute , bacaju pod vas maslinove grančice, navijaju bodre – poštuju maraton!  Ko utrči posle 42 km u Panatinaiko taj je doživeo nešto posebno! Mišljenja sam da bi svaki maratonac trebao barem jednom u toku karijere istrči atinski maraton.

-Koliko treba organizmu da se vrati u normalu nakon trčanja jednog maratona?

Oporavku nakon treninga ili trke se mora posvetiti ista pažnja kao i treninzima. Odmor je sastavni deo priprema svakog sportiste. Jednostavno morate dati orgaznizmu vremena da se dobro oporavi. Svakako 3 do 4 nedelje nakon maratona ne treba razmišljati o novoj trci ili nekim intenzivnijim treninzima. Kod mene je stvar takva da oko 2 nedelje nakon maratona ne radim ništa (mislim na trčanje). Sva pažnja je posvećena ishrani i odmoru. Tek nekih 2 nedelje posle maratona polako krećem sa blažim treninzima. Oni podrazumevaju po nekoliko kilometara laganog tempa. Plivanje je takođe sjajno i ono u ovom periodu može da prija.

Ako izuzmemo žuljeve, zapaljenja mišića, tetiva, grčeve i po koji plav ili otpao nokat, zaista sam imao sreće. Do sada su me povrede zaobilazile. Svakako su moguće i česte su u ovom sportu te treba biti oprezan. Slušati svoje telo, ne forsirati i posvetiti dovoljno vremena odmoru.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је IMG_20190629_094433-2-1024x768.jpg
Malo snimanja, malo ćaskanja nakon treninga…

-Sagovornik Života u prolazu ispričao je i šta misli o ultra maratonima…

Ultra maratoni me nisu privlačili do sada. Ali nikada se ne zna. Kada sam počinjao da trčim nisam ni pomišljao da trčim polumaraton. Tih 21 km su mi bili nezamislivi, a vidite sada. Svako od nas bi trebalo da napreduje, evoluira, postavlja sebi nove ciljeve. Tako da, jednoga dana ko zna… Možda i u bližoj budućnosti sebi postavim za cilj da istrčim neku ultru… A „di“ ćete lepšu od našeg fruškogorskog maratona koji je nešto preko 100km ako se ne varam.

-Pitam ga, koje maratone si sve trčao do sada a koje bi u budućnosti voleo da istrčiš?

-Poslednji koji sam istrčao su recimo Moskva krajem prošle sezone ili Atina pre toga. Svakako, cilj mi je da istrčim svih 6 maratona iz svetske mejdžers serije. To su najveći i najprestižniji svetski maratoni. Trenutno se spremam za svoj prvi takav maraton, tzv. „mejdžers“ u Berlinu, septembra ove godine.

-Kao lekar , a i kao sportista, imaš li neki savet za mlađe generacije? Kada, kako i zašto je važno da se bave sportom i uopšte zdravim načinom života?

-Najveći deo dece pasiviziran je pred tabletima, telefonima i računarima. U školama ne postoji više onakav vid fizičkog vaspitanja kakav smo mi imali. Posledice svega toga već se osete. Bojim se da će se tek osetiti. Na ove činjenice, mi lekari moramo da ukazujemo kada god imamo priliku za to. Ako ste već na društvenim mrežama, iskoristite priliku pa zapratite niz naloga koji se bave  trčanjem.

-Što se tiče trčanja ima sjajnih sajtova koji su meni recimo pomogli nizom korisnih saveta iskusnijih trkača … Ali ne samo mladi. U srednjem životnom dobu, a zašto da ne i u starijem. Benefiti umerene fizičke aktivnosti su mnogostruki.

-Ne morate trčati polumaratone ili maratone. Ali 3 do 4 puta nedeljno po 30 minuta brze šetnje tempom do znojenja je sasvim dovoljno. Dokazano utiče na poboljšanje opšteg zdravstenog stanja. Smanjenje obolevanja i kontrolu niza bolesti, pogotovo kardiovaskularnih. Mislim da taj neki minimum vremena svako od nas može da izdvoji. Plivanje je na primer fantastično. Vožnja bicikla takođe.

-Neka nađe svako aktivnost koja mu prija. Neka se obavezno posavetuje sa svojim lekarom o eventualnim ograničenjima i samo napred, sigurno će se bolje osećati.

dr Damir Matušćak, Zavod za hitnu medicinsku pomoć, Novi Sad

-Da li je upoznao neke poznate maratonce i da li ima uzore u ovom sportu?

Iskreno, uzore među maratoncima nemam, jer nemam ambiciju da se bavim time na takvom profesionalnom nivou , ne bih ni mogao.  Daleko od toga da se ne divim atletama kao što su Mo Farah, Eliud Kipčoge trenutnom svetskom rekorderu. Njihovi uspesi su neverovatni, istrčati 42,2 km za nešto više od 2 sata je nadljudski. Pitam se gde je granica i da li će iko uspeti da spusti vreme na ispod 2 sata? Možda baš ove godine u Berlinu budem svedok tome. Svaka im čast , zaista.Možda baš ove godine u Berlinu budem svedok tome. Svaka im čast, zaista…

-O anegdotama koje se pamte ceo život

Anegdota bude i one se prepričavaju često. Ali više se vezuju za periode druženja među nama maratoncima pre ili posle trka. Bilo je tu svega, od trivijalnih stvari do propuštanja letova, spavanja na aerodromu i slično. Na koncu, svaki maraton je anegdota i priča za sebe, verujte mi. Ta 42,2 km su vrhunac jednog ciklusa. Završetak jednog višemesečnog perioda u kome si dao toliko truda i znoja. Odricanja usklađivanja poslovnih i privatnih obaveza… Ustajanja u 5 ujutru i pretrčanih na stotine i stotine kilometara.

I onda, momenat kada prođeš kroz cilj… Kada ti stave medalju oko vrata. To je nešto posebno. Svaki put. Koliko god maratona imao iza sebe. Sve te medalje , koliko god da ih je se pamte ceo život.

dr Damir Matušćak i urednik sajta „Život u prolazu“ Ivan Ramović u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć Novi Sad

Uspomena iz GRČKE

Trčanje unapređuje zdravlje, a poruka je da trebamo obavezno svi da se bavimo nekim zdravim stilovima života. Poželimo sreću dr Damiru na njegovom prvom „mejdžers“ maratonu koji će trčati ove jeseni u Berlinu.

Srećno, DAMIRE!

*Tekst: Ivan Ramović www.zivotuprolazu.rs (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta, fotografija i videa dozvoljen uz navođenje izvora i veze ka www.zivotuprolazu.rs)

Fotografije:Ivan Ramović, dr Damir Matušćak(privatna arhiva)

Život u prolazu
  • 44
    Shares

Оставите одговор